DVA GRADA, JEDNO PODZEMLJE

Baron Doksat De Morez,

čovek koji je u smrt odneo tajne Beogradske i Niške tvrđave

DVA GRADA, JEDNO PODZEMLJE

            Bila je zora, 20. marta 1738. godine, u gradu na na ušću dveju velikih reka, Dunava i Save, jedan čovek je podigao glavu, pogledao u pravcu velikog beogradskog utvrđenja i rekao:

            „O Tvrđavo, ja sam te sagradio a ti mi sada uzimaš život.“

            Bio je to baron Nikola Doksat de Morez, Švajcarac, protestant, general u Austrijskoj vojsci i genijalni inženjer. On je dobrim delom zaslužan za izgled beogradske tvrđave kakav je nama znan danas i pečat koji je ostavila petnaestogodišnja rekonstrukcija sprovedena pod negovim budnim okom, preživeo je vekove koji će doći i doneti sa sobom mnoge burne događaje. De Morez je imao ambicioznu zamisao da od Beograda napravi utvrđeni grad baroknog tipa, sa svim upravnim, administrativnim i vojnim funkcijama, prema njegovom sopstvenom projektu nastalom na osnovoma čuvene fortifikacione škole maršala Vobana. Rekonstrukcija Beograda trajala je punih petnaest godina i završena je u julu 1736. Napravljene su bastionske terase, rekonstruisana su stara utvrđenja i odbrambeni položaji i prilagođeni savremenijem načinu ratovanja. Ono što se retko pominje, a opet je neka vrsta javne tajne, jeste da je De Morez bio poznat i kao čovek koji je znao da projektuje splet laguma, podzemnih hodnika i prolaza koji bi bili svojevrsna tvrđava ispod tvrđave.

            I na koju je to tačno tvrđavu mislio naš baron kada je na gubilištu izgovarao svoje poslednje reči?

            Na Beograd?

            Možda.

            Ili na jednu drugu tvrđavu u koju je uložio takođe dosta od svog arhitektonskog genija?

            Godine 1373. De Morez će biti imenovan za zapovednika novoosvojenog grada u kome takođe postoji stara tvrđava sazidana na temeljima nekadašnjeg rimskog kastruma i čije podzemlje će takođe postati svet tajni i mraka.

            U pitanju je grad Niš.

            Još u vreme prvih turskih osvajanja Srbije, kada je moćni osmanski emir Murat I Pravedni krenuo iz svoje evropske prestonice Jedrena u pohod na Evropu, grad Niš je bio poznat kao veliko i bogato mesto, a neki hroničari su ga nazivali „Lazarevom riznicom“, aludirajući na to da je bio imućniji i važniji grad od tadašnje prestonice Kruševca. U to vreme, Osmanlije su Evropu nazivali Rumelija, što doslovce znači – „Zemlja Rimljana.“ Rimski Naisus, vizantijski Niza, rodno mesto Konstantina Velikog i grad koji je Atila Hunski sravnio sa zemljom, bio jedan od bitnijih vojnih ciljeva u turskom pohodu započetom 1386. Neki turski letopisci kažu da je sama tvrđava, kada ju je Murat prvi put video sa jednog od brda u blizini grada, svojim izgledom moćnog emira podsetila na „Nakostrešenog zmaja.“ To je svakako bilo zbog njenog nebičnog „čičkastog“ oblika, sa isturenim bedemima i zidovima čija linija je išla pod oštrim uglovima. U to vreme, prema nekim izvorima, a većina su šturi i nedorečeni, zapovednik niške tvrđave bio je jedan od moćnijih Lazarevih vojvoda. Neki kažu da se radilo o Georgiju Brankoviću, polubratu Vuka Brankovića. Turska opsada je trajala 25 dana, nakon čega je tvrđava konačno pala i Turci došli do veoma velikog plena. Ono što je intrigantno u svemu jeste priča da je Branković sa svojom porodicom uspeo da pobegne iz Niša, a da su takođe iz grada iznete mošti Svetog Prokopija. Kako im je to uspelo? Jednostavno, branioci tvrđave su se iz nje evakuisali kroz podzemne hodnike i lagume koji su postojali još u rimsko vreme. Branković je, iz straha da će ga knez Lazar skratiti za glavu zbog gubitka ovako važnog grada, umesto u Kruševac pobegao u Crnu Goru i navodno postoje dokumenti u Cetinjskom manastiru koji potvrđuju da je upravo on rodonačelnik čuvene loze Crnojevića. S druge strane, mošti svetog Prokopija su odnesene u pravcu sliva Toplice i tamo nastaje grad koji po ovom svecu i dobija ime – Prokuplje. Šta se tačno desilo sa moštima, nije poznato do dana današnjeg. Upravo u tom slivu Toplice, u jednom nepristupačnom džepu omeđenom hrastovom šumom, Osmanska invaziona vojska doživeće najteži poraz u svojoj dotadašnjoj istoriji a sam emir Murat će iz tog mesta po imenu Pločnik jedva izvući živu glavu. Srbi su tada primenili istu onu taktiku koju su u Teutoburškoj šumi izveli Germani i potukli moćne legije Oktavijana Avgusta. Toplička legenda kaže da je idejni tvorc te taktike mladi vitez po imenu Miloš Obilić koji je u toj bici bio teško ranjen. Zašto su tri godine kasnije, iako poučeni ovim iskustvom, Srbi izašli da se tuku sa Osmanlijama na otvorenom polju, ostaće takođe tajna.

            Ali vratimo se našem baronu.

            Bezmalo četiristo godina kasnije, on će doći u Niš nošem zamišlju koju je sproveo u delo na Beogradskoj tvrđavi. I naravno, ono što je fasciniralo barona jeste upravo podzemlje ove tvrđave koje su Turci u međuvremenu dodatno produbili i dogradili. Šta je tačno uradio De Morez nije otkriveno do kraja ali deo podzemnog nasleđa niške tvrđave svakako pripada i njemu. Autor ovog teksta imao je priliku da lično siđe u jedan od laguma koji su građeni otprilike u to vreme, taj podzemni hodnik koji od niške tvrđave vodi do brda Vinik i danas je prilično očuvan i uočljiv što zbog erozije zemljišta, što zbog aktivnosti savremenih kopača zlata. Ako imamo u vidu da je najveća ostava rimskog kovanog novca nađena u Srbiji upravo u jednom vinogradu na ovom brdu, onda je jasno zašto toliko pohlepnih ljudi vileni Vinikom pod okriljem noći nadajući se bogatstvu koje ih čeka upravo dole, ispod zemlje. Kroz pomenuti lagum su za vreme Čegarske bitke Turci izneli svoje topove i doveli deo artiljerijske posade koja je odatle bombardovala srpske položaje. Tuneli su uski i ne preterano visoki, građeni od čvrstog materijala, mahom pečene cigle, i pored njih, na Viniku postoje ostaci položaja turske artiljerije na mestu sa kog se Čegar vidi kao na dlanu.

            Niška tvrđava i njeno podzemlje nisu bili interesantni samo Austrijancima i Turcima. Po ličnom naređenju kralja Aleksandra Karađorđevića, u De Morezine lagume ispod niške tvrđave 1921. godine sišla je jedna ekspedicija. Otkrili su da se splet hodnikja pruža od gradskog polja prema brdima, u pravcu istoka i zapada, van granica grada, a da neki idu čak ispod Nišave baš kao što u Beogradu neki podzemni hodnici idu ispod Save i Dunava.

            Za vreme Drugog svetskog u tvrđavi će i Nemci sprovoditi iskopavanja i istraživanja, a ako imamo u vidu da su tokom rata u više navrata u Srbiji, naročito na mestima koje su bila nekadašnji bitni rimski gradovi (Sirmium, Naissus, Felix Romuliana…), boravili pripadnici ozloglašene jedinice SS Anenerbe, onda to navodi na razne spekulacije. Šta je tačno biro za istraživanje Germanske prošlosti tražio u niškoj i beogradskoj tvrđavi? Nagađanja su bezbrojna, ali ako imamo u vidu da je Treći Rajh bio ustrojen kao neka vrsta naslednika moćne Rimske imperije, neke ideje već padaju na pamet. Nakon rata, nove komunističke vlasti su zatvorile nišku tvrđavu za javnost i zasigurno počeli da vrše istraživanja njenog podzemlja.

            Tako je bilo sve do sredine pedesetih kada se desio jedan intrigantan događaj. U tvrđavi, odmah pored jugoistočnog bedema odjeknula je velika eksplozija koja je iza sebe ostavila ogromnu rupu u zemlji. Zvanično objašnjenje je bilo da je eksplozija rezultat aktivnosti podzemnog gasa i ljudskog nemara, a na mesto gde se desila odmah je zaliveno betonom i tu je izgrađena letnja pozornica na kojoj se održavaju čuveni „Filmski susreti“.

            Kada je Doksat De Morez primio komandu nad Niškom tvrđavom odmah se našao u veoma nepovoljnoj situaciju jer su nakon sukoba na Timoku, austrijske trupe bile primorane da se povuku usled nedostatka zaliha. Već 16. oktobra 1737. godine ogromna turska armija došla je podno zidina Niša. Prema nekim izveštajima, De Morezov garnizon u tvrđavi brojao je nešto više od sedam hiljda ljudi dok je Turaka bilo čak osamdeset hiljada. U takovj situaciji, vođen zdravim razumom ali i humanističkim porovima, De Morez odlučuje da pregovara sa Osmanlijama i uz određene uslove preda tvrđavu.

            Nakon predaje Niša, De Morez je priključio svoj garnizon carskoj vojsci i na ulazu u Beograd uhapšen je zajedno sa svojim oficirima koji su zajedno sa njim potpisali kapitulaciju. Izvedeni su pred sud kojim je predsedavao general Fon Sukov. Iako je De Morez postupio prema ratnim pravilima, težeći pre svega da spasi živote svojih vojnika i ne bude satrt u jednom uzaludnom masakru unapred osuđenom na propast, sudsko veće nije bilo blagonaklono prema njemu. Tu dolazimo do nekih kontraverzi koji ni do danas nisu razrešene. Jedna od stvari koje su se De Morezu stavljale na teret bilo je i to da kompleksni planovi niškog i beogradskog podzemlja nisu dostupni i da ih sam baron iz nekih razloga krije. Takođe, prema nekim pričama, De Moreza je pripadao sekti Katara koja je posedovala razna učenja, između ostalog – i tajnu pretvaranja običnih metala u zlato. Samim tim, postoje osnove da se sumnja kako je ovaj montirani proces bio način da se od Moreze izvuču kako te katarske tajne tako i  tajne o niškim i beogradskim podzemnim lagumima – što daje potpuno novi smisao njegovim poslednjim rečima.

            Sud je presudio da oficiri kojima je komandovao budu isključeni iz službe a nekima je izrekao kaznu lišavanja časnog imena. Međutim, za barona nije bilo milosti.

            Obrazloženje presude glasi:

            „Kazna se izriče jer je optuženi 16. oktobra prošle godine, bez očekivanog napada i pružanja odbrane, i bez potrebe, samo na osnovu neprijateljskih pretnji, Nišku tvrđavu, na prvoj liniji fronta, koja je bila poverena njegovoj komandi predao zakletom neprijatelju hrišćanskog imena i time postupio protiv svoje časti, dužnosti i savesti; njegovom carskom i katoličkom veličanstvu, kao i čitavom hrišćanskom svetu nanoseći znatnu štetu i gubitak, carskom oružju nesagledivu sramotu, osnažujući Turke još više u njihovoj oholosti. Stoga se pomenuti general Doksat osuđuje na smrt – odsecanjem glave.“

            Zanimljivo je da se u daljem obrazloženju kaže da će baronu biti oduzeta sva imovina i da će se upotrebiti za plaćanje troškova vojnog suda i propale prehrambene ratne provizije u Nišu – „što će dobro doći državnoj blagajni“. Ovo nedvosmisleno ukazuje da je De Morezin imetak bio itekako velik, u čemu može da se nađe još jedan veoma jak motiv njegovog pogubljenja.

            Kada su ga na dan pogubljena probudili – baron je zatražio da mu skuvaju čaj. Nakon kratke molitve, zagrlio je poručnika koji je bio komandant straže koja ga je čuvala, a onda skinuo zlatnu dugmat sa svoje košulje i poklonio mu ih uz reči da pošto više ne poseduje ništa, jedino to može da mu daruje u znak pažnje i sećanja.  

            Bilo je rano jutro u Beogradu, oko sedam sati, gradske kapije su još bile zatvorene. De Moreza je odveden na gubilište gde ga je postrojeno čekalo četristo sedamdeset pešadinaca i dve stotine oklopnika. Još jednom mu je pročitana presuda, u međuvremenu potvrđena od cara lično, a onda se pojavio dželat.

            Krvnik je baronu odsekao glavu tek iz četvrtog puta, nakon što je ovaj izgovorio molitvu Isisu Hristu i čuvene reči upućene tvrđavi.

            Beogradskoj ili Niškoj?

            To se nikad neće saznati.

            Baš kao ni tajne koje je De Moreza odneo sa sobom u grob.

            Među najvrednijim bibliofilksim retkostima koj se čuvaju u Biblioteci grada Beograda, nalazi se jedna nevelika ali izuzetno vredna knjižica izdata 1757. godine na nemačkom jeziku. U pitanu je biografija čuvenog inženjera i carskog genrala barona Nikole Doksata de Moreza. Imajuću u vidu vrednost ovog rukopisa, kao i značaj ličnosti samog barona za istoriju ne samo Beograda nego i Srbije, Biblioteka je priredila bibliofilsko izdanje ove knjige na srpskom jeziku, paralelno sa skeniranim stranama originala. U malom tiražu od 300 primeraka, ovo dragoceno svedočanstvo o čoveku čiji arhitektonski genij i neobični životni put povezuje dva grada, Beograd i Niš, dostupno je radoznalom čitaocu koji želi saznati nešto više o ovoj neobičnoj ličnosti i burnom vremenu u kome je živeo.

            Što se tiče laguma i tajni, one će ostati zauvek u mraku, ispod zemlje, jer pripadaju samo legendarnom baronu – i nikome više.   

 

Dejan Stojiljković

           

Baron Doksat De Morez,

čovek koji je u smrt odneo tajne Beogradske i Niške tvrđave

DVA GRADA, JEDNO PODZEMLJE

 

 

            Bila je zora, 20. marta 1738. godine, u gradu na na ušću dveju velikih reka, Dunava i Save, jedan čovek je podigao glavu, pogledao u pravcu velikog beogradskog utvrđenja i rekao:

            „O Tvrđavo, ja sam te sagradio a ti mi sada uzimaš život.“

            Bio je to baron Nikola Doksat de Morez, Švajcarac, protestant, general u Austrijskoj vojsci i genijalni inženjer. On je dobrim delom zaslužan za izgled beogradske tvrđave kakav je nama znan danas i pečat koji je ostavila petnaestogodišnja rekonstrukcija sprovedena pod negovim budnim okom, preživeo je vekove koji će doći i doneti sa sobom mnoge burne događaje. De Morez je imao ambicioznu zamisao da od Beograda napravi utvrđeni grad baroknog tipa, sa svim upravnim, administrativnim i vojnim funkcijama, prema njegovom sopstvenom projektu nastalom na osnovoma čuvene fortifikacione škole maršala Vobana. Rekonstrukcija Beograda trajala je punih petnaest godina i završena je u julu 1736. Napravljene su bastionske terase, rekonstruisana su stara utvrđenja i odbrambeni položaji i prilagođeni savremenijem načinu ratovanja. Ono što se retko pominje, a opet je neka vrsta javne tajne, jeste da je De Morez bio poznat i kao čovek koji je znao da projektuje splet laguma, podzemnih hodnika i prolaza koji bi bili svojevrsna tvrđava ispod tvrđave.

            I na koju je to tačno tvrđavu mislio naš baron kada je na gubilištu izgovarao svoje poslednje reči?

            Na Beograd?

            Možda.

            Ili na jednu drugu tvrđavu u koju je uložio takođe dosta od svog arhitektonskog genija?

            Godine 1373. De Morez će biti imenovan za zapovednika novoosvojenog grada u kome takođe postoji stara tvrđava sazidana na temeljima nekadašnjeg rimskog kastruma i čije podzemlje će takođe postati svet tajni i mraka.

            U pitanju je grad Niš.

            Još u vreme prvih turskih osvajanja Srbije, kada je moćni osmanski emir Murat I Pravedni krenuo iz svoje evropske prestonice Jedrena u pohod na Evropu, grad Niš je bio poznat kao veliko i bogato mesto, a neki hroničari su ga nazivali „Lazarevom riznicom“, aludirajući na to da je bio imućniji i važniji grad od tadašnje prestonice Kruševca. U to vreme, Osmanlije su Evropu nazivali Rumelija, što doslovce znači – „Zemlja Rimljana.“ Rimski Naisus, vizantijski Niza, rodno mesto Konstantina Velikog i grad koji je Atila Hunski sravnio sa zemljom, bio jedan od bitnijih vojnih ciljeva u turskom pohodu započetom 1386. Neki turski letopisci kažu da je sama tvrđava, kada ju je Murat prvi put video sa jednog od brda u blizini grada, svojim izgledom moćnog emira podsetila na „Nakostrešenog zmaja.“ To je svakako bilo zbog njenog nebičnog „čičkastog“ oblika, sa isturenim bedemima i zidovima čija linija je išla pod oštrim uglovima. U to vreme, prema nekim izvorima, a većina su šturi i nedorečeni, zapovednik niške tvrđave bio je jedan od moćnijih Lazarevih vojvoda. Neki kažu da se radilo o Georgiju Brankoviću, polubratu Vuka Brankovića. Turska opsada je trajala 25 dana, nakon čega je tvrđava konačno pala i Turci došli do veoma velikog plena. Ono što je intrigantno u svemu jeste priča da je Branković sa svojom porodicom uspeo da pobegne iz Niša, a da su takođe iz grada iznete mošti Svetog Prokopija. Kako im je to uspelo? Jednostavno, branioci tvrđave su se iz nje evakuisali kroz podzemne hodnike i lagume koji su postojali još u rimsko vreme. Branković je, iz straha da će ga knez Lazar skratiti za glavu zbog gubitka ovako važnog grada, umesto u Kruševac pobegao u Crnu Goru i navodno postoje dokumenti u Cetinjskom manastiru koji potvrđuju da je upravo on rodonačelnik čuvene loze Crnojevića. S druge strane, mošti svetog Prokopija su odnesene u pravcu sliva Toplice i tamo nastaje grad koji po ovom svecu i dobija ime – Prokuplje. Šta se tačno desilo sa moštima, nije poznato do dana današnjeg. Upravo u tom slivu Toplice, u jednom nepristupačnom džepu omeđenom hrastovom šumom, Osmanska invaziona vojska doživeće najteži poraz u svojoj dotadašnjoj istoriji a sam emir Murat će iz tog mesta po imenu Pločnik jedva izvući živu glavu. Srbi su tada primenili istu onu taktiku koju su u Teutoburškoj šumi izveli Germani i potukli moćne legije Oktavijana Avgusta. Toplička legenda kaže da je idejni tvorc te taktike mladi vitez po imenu Miloš Obilić koji je u toj bici bio teško ranjen. Zašto su tri godine kasnije, iako poučeni ovim iskustvom, Srbi izašli da se tuku sa Osmanlijama na otvorenom polju, ostaće takođe tajna.

            Ali vratimo se našem baronu.

            Bezmalo četiristo godina kasnije, on će doći u Niš nošem zamišlju koju je sproveo u delo na Beogradskoj tvrđavi. I naravno, ono što je fasciniralo barona jeste upravo podzemlje ove tvrđave koje su Turci u međuvremenu dodatno produbili i dogradili. Šta je tačno uradio De Morez nije otkriveno do kraja ali deo podzemnog nasleđa niške tvrđave svakako pripada i njemu. Autor ovog teksta imao je priliku da lično siđe u jedan od laguma koji su građeni otprilike u to vreme, taj podzemni hodnik koji od niške tvrđave vodi do brda Vinik i danas je prilično očuvan i uočljiv što zbog erozije zemljišta, što zbog aktivnosti savremenih kopača zlata. Ako imamo u vidu da je najveća ostava rimskog kovanog novca nađena u Srbiji upravo u jednom vinogradu na ovom brdu, onda je jasno zašto toliko pohlepnih ljudi vileni Vinikom pod okriljem noći nadajući se bogatstvu koje ih čeka upravo dole, ispod zemlje. Kroz pomenuti lagum su za vreme Čegarske bitke Turci izneli svoje topove i doveli deo artiljerijske posade koja je odatle bombardovala srpske položaje. Tuneli su uski i ne preterano visoki, građeni od čvrstog materijala, mahom pečene cigle, i pored njih, na Viniku postoje ostaci položaja turske artiljerije na mestu sa kog se Čegar vidi kao na dlanu.

            Niška tvrđava i njeno podzemlje nisu bili interesantni samo Austrijancima i Turcima. Po ličnom naređenju kralja Aleksandra Karađorđevića, u De Morezine lagume ispod niške tvrđave 1921. godine sišla je jedna ekspedicija. Otkrili su da se splet hodnikja pruža od gradskog polja prema brdima, u pravcu istoka i zapada, van granica grada, a da neki idu čak ispod Nišave baš kao što u Beogradu neki podzemni hodnici idu ispod Save i Dunava.

            Za vreme Drugog svetskog u tvrđavi će i Nemci sprovoditi iskopavanja i istraživanja, a ako imamo u vidu da su tokom rata u više navrata u Srbiji, naročito na mestima koje su bila nekadašnji bitni rimski gradovi (Sirmium, Naissus, Felix Romuliana…), boravili pripadnici ozloglašene jedinice SS Anenerbe, onda to navodi na razne spekulacije. Šta je tačno biro za istraživanje Germanske prošlosti tražio u niškoj i beogradskoj tvrđavi? Nagađanja su bezbrojna, ali ako imamo u vidu da je Treći Rajh bio ustrojen kao neka vrsta naslednika moćne Rimske imperije, neke ideje već padaju na pamet. Nakon rata, nove komunističke vlasti su zatvorile nišku tvrđavu za javnost i zasigurno počeli da vrše istraživanja njenog podzemlja.

            Tako je bilo sve do sredine pedesetih kada se desio jedan intrigantan događaj. U tvrđavi, odmah pored jugoistočnog bedema odjeknula je velika eksplozija koja je iza sebe ostavila ogromnu rupu u zemlji. Zvanično objašnjenje je bilo da je eksplozija rezultat aktivnosti podzemnog gasa i ljudskog nemara, a na mesto gde se desila odmah je zaliveno betonom i tu je izgrađena letnja pozornica na kojoj se održavaju čuveni „Filmski susreti“.

            Kada je Doksat De Morez primio komandu nad Niškom tvrđavom odmah se našao u veoma nepovoljnoj situaciju jer su nakon sukoba na Timoku, austrijske trupe bile primorane da se povuku usled nedostatka zaliha. Već 16. oktobra 1737. godine ogromna turska armija došla je podno zidina Niša. Prema nekim izveštajima, De Morezov garnizon u tvrđavi brojao je nešto više od sedam hiljda ljudi dok je Turaka bilo čak osamdeset hiljada. U takovj situaciji, vođen zdravim razumom ali i humanističkim porovima, De Morez odlučuje da pregovara sa Osmanlijama i uz određene uslove preda tvrđavu.

            Nakon predaje Niša, De Morez je priključio svoj garnizon carskoj vojsci i na ulazu u Beograd uhapšen je zajedno sa svojim oficirima koji su zajedno sa njim potpisali kapitulaciju. Izvedeni su pred sud kojim je predsedavao general Fon Sukov. Iako je De Morez postupio prema ratnim pravilima, težeći pre svega da spasi živote svojih vojnika i ne bude satrt u jednom uzaludnom masakru unapred osuđenom na propast, sudsko veće nije bilo blagonaklono prema njemu. Tu dolazimo do nekih kontraverzi koji ni do danas nisu razrešene. Jedna od stvari koje su se De Morezu stavljale na teret bilo je i to da kompleksni planovi niškog i beogradskog podzemlja nisu dostupni i da ih sam baron iz nekih razloga krije. Takođe, prema nekim pričama, De Moreza je pripadao sekti Katara koja je posedovala razna učenja, između ostalog – i tajnu pretvaranja običnih metala u zlato. Samim tim, postoje osnove da se sumnja kako je ovaj montirani proces bio način da se od Moreze izvuču kako te katarske tajne tako i  tajne o niškim i beogradskim podzemnim lagumima – što daje potpuno novi smisao njegovim poslednjim rečima.

            Sud je presudio da oficiri kojima je komandovao budu isključeni iz službe a nekima je izrekao kaznu lišavanja časnog imena. Međutim, za barona nije bilo milosti.

            Obrazloženje presude glasi:

            „Kazna se izriče jer je optuženi 16. oktobra prošle godine, bez očekivanog napada i pružanja odbrane, i bez potrebe, samo na osnovu neprijateljskih pretnji, Nišku tvrđavu, na prvoj liniji fronta, koja je bila poverena njegovoj komandi predao zakletom neprijatelju hrišćanskog imena i time postupio protiv svoje časti, dužnosti i savesti; njegovom carskom i katoličkom veličanstvu, kao i čitavom hrišćanskom svetu nanoseći znatnu štetu i gubitak, carskom oružju nesagledivu sramotu, osnažujući Turke još više u njihovoj oholosti. Stoga se pomenuti general Doksat osuđuje na smrt – odsecanjem glave.“

            Zanimljivo je da se u daljem obrazloženju kaže da će baronu biti oduzeta sva imovina i da će se upotrebiti za plaćanje troškova vojnog suda i propale prehrambene ratne provizije u Nišu – „što će dobro doći državnoj blagajni“. Ovo nedvosmisleno ukazuje da je De Morezin imetak bio itekako velik, u čemu može da se nađe još jedan veoma jak motiv njegovog pogubljenja.

            Kada su ga na dan pogubljena probudili – baron je zatražio da mu skuvaju čaj. Nakon kratke molitve, zagrlio je poručnika koji je bio komandant straže koja ga je čuvala, a onda skinuo zlatnu dugmat sa svoje košulje i poklonio mu ih uz reči da pošto više ne poseduje ništa, jedino to može da mu daruje u znak pažnje i sećanja.  

            Bilo je rano jutro u Beogradu, oko sedam sati, gradske kapije su još bile zatvorene. De Moreza je odveden na gubilište gde ga je postrojeno čekalo četristo sedamdeset pešadinaca i dve stotine oklopnika. Još jednom mu je pročitana presuda, u međuvremenu potvrđena od cara lično, a onda se pojavio dželat.

            Krvnik je baronu odsekao glavu tek iz četvrtog puta, nakon što je ovaj izgovorio molitvu Isisu Hristu i čuvene reči upućene tvrđavi.

            Beogradskoj ili Niškoj?

            To se nikad neće saznati.

            Baš kao ni tajne koje je De Moreza odneo sa sobom u grob.

            Među najvrednijim bibliofilksim retkostima koj se čuvaju u Biblioteci grada Beograda, nalazi se jedna nevelika ali izuzetno vredna knjižica izdata 1757. godine na nemačkom jeziku. U pitanu je biografija čuvenog inženjera i carskog genrala barona Nikole Doksata de Moreza. Imajuću u vidu vrednost ovog rukopisa, kao i značaj ličnosti samog barona za istoriju ne samo Beograda nego i Srbije, Biblioteka je priredila bibliofilsko izdanje ove knjige na srpskom jeziku, paralelno sa skeniranim stranama originala. U malom tiražu od 300 primeraka, ovo dragoceno svedočanstvo o čoveku čiji arhitektonski genij i neobični životni put povezuje dva grada, Beograd i Niš, dostupno je radoznalom čitaocu koji želi saznati nešto više o ovoj neobičnoj ličnosti i burnom vremenu u kome je živeo.

            Što se tiče laguma i tajni, one će ostati zauvek u mraku, ispod zemlje, jer pripadaju samo legendarnom baronu – i nikome više.   

 

Dejan Stojiljković

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Designed by

best down free | web phu nu so | toc dep 2017